|
(Sombor, 23. januar / 4. februar 1884 - Beograd, 27. jul 1967)
 Književnik. Svršio je gimnaziju u Somboru, pa je učio prava u Budimpešti. 1906, pošto je apsolvirao, stupio je u uredništvo zagrebačkog "Srbobrana". 1908. prešao je u Sremsku Mitrovicu za urednika "Slobode", a 1909. u sarajevsku "Srpsku riječ". 1912. emigrirao je u Beograd i radio je kao ratni dopisnik za novosadski "Branik" i za sarajevski "Narod". 1914-1915. bio je u štabu Moravske divizije II poziva, dok nije pozvan u niški Jugoslovenski odbor za jednog od urednika "Savremenih pitanja". Prešavši Albaniju upućen je u Ženevu, u novinarski propagandistički biro, gde je radio do 1918. na štampi i publikacijama odnosno Ugarske i Mađara. 1918. izabran je za člana Jugoslovenskog odbora. 1919. imenovan je za referenta u odseku Ministarstva prosvete za Bačku, Banat i Baranju u Novom Sadu, a 1920. premešten je u Ministarstvo u Beograd. 1921-1923. bio je šef ministrova Kabineta, pa referent u Umetničkom odeljenju, a od 1925. inspektor je u istom Ministarstvu.
Petrović je počeo da sarađuje još 1903. u "Novom Srbobranu", pišući političke članke, kozerije, dopise i prevodeći priče. Od 1905. počeo je da objavljuje stihove, priče i književne članke i beleške u "Brankovom kolu", "Srpskom književnom glasniku", "Delu", "Savremeniku", "Novoj iskri", "Bosanskoj vili" i "Slovenskom jugu". 1912. izdao je svesku "Rodoljubive pesme", a 1914. knjigu pesama "Na pragu". Iste godine spremio je bio dve knjige pripovedaka za izdanja Matice srpske i "Napretka", ali je u ratu i rukopis propao. Tek 1920. počeo je da štampa izbor svojih novela, u knjigama: "Bunja i drugi iz Ravangrada", predratna pričanja, dvanaest pripovedaka (1921), "Pomerene savesti", deset pripovedaka (1922), "Tri pripovetke" (1922), "Iskušenje", petnaest pripovedaka (1924). 1925. izdala je Srpska književna zadruga izbor iz Petrovićevih novela (Pripovetke). Petrović je napisao do sada oko sto pripovedaka, i velik broj članaka iz književnosti i umetnosti u "Politici", "Letopisu" itd. Petrović je uredio "Album vojvođanske umetnosti" o stogodišnjici Matice srpske i napisao u njemu pregled srpske umetnosti od kraja 17. do 20. veka.
Na glavnoj skupštini Čitaonice u decembru 1933. godine izabran je "radi zasluga u nacionalnom i kulturnom pogledu" za njenog počasnog člana.
SRPSKA ZEMLJA
Ovo je zemlja burjana i drača,
ovo je zemlja podlih suncokreta,
ovo je zemlja pijanki i plača
i leglo vrapca koji nisko leta.
Ovo je zemlja burjana i drača.
Ovo je zemlja gnojna, zdrava, jaka
al' na njoj samo štir visoko điko.
Ovo je zemlja čmalih pupoljaka,
plodove čije ne okusi niko.
Ovo je zemlja gnojna, zdrava, jaka.
Ovo je zemlja kasnoga cvetanja,
ovo je zemlja mrazeva prerani',
ovo je zemlja gde se mnogo sanja,
a berbu misli tuča potamni.
Ovo je zemlja kasnoga cvetanja.
Ovo je zemlja otrovana krvi,
korenje gdeno krepkog duba trune,
orlovi ginu a blaguju crvi,
gde se il' kadi il' pakleno kune.
Ovo je zemlja otrovana krvi.
Ovo je zemlja prokleta, al' moja;
maćeha moja, moja mati draga;
o ja te mrzim, jer te niko ko ja
ne ljubi tako, moja mati draga!
O, ti si zemlja prokleta, al' moja!
A ja sam tvoje pastorče što gori
i silne žudi raspinju mu prsa,
i što se slepo nada novoj zori,
i čeka slavu novoga uskrsa.
O, ja sam tvoje pastorče što gori
da svoja krila razmane; i smelo,
titanskom snagom i uzdanjem, hoće
svetlosti prave da dosegne vrelo
i da ti pruži s daljnjeg grma voće.
O, ja sam tvoje pastorče što gori.
Al' čujem glas tvoj. On me natrag zove.
I ja se vraćam s nesvršena dela.
U šupljih grudi šuplje nosim snove,
skrhan i jadan; al' tako si htela,
jer ja čuh glas tvoj, gde me natrag zove.
I ja se vraćam opljačkane krune,
da vučem krst svoj bez ropca i plača.
Gušim se, gušim, a snaga mi trune;
postajem hranom burjana i drača,
postajem hranom burjana i drača.
1906.
|
