Na postimpresionističke i malograđanske likovne predloge, koji su bili u osnovi stvaranja slika malom četkom za male duše, Konjović je reagovao špahtlom i velikom četkom, moćnim gestom i ličnom varijantom fovizma. I ne sam da je njegov likovni postupak bio revolucionaran i, ponavljam, predvodnički u onim tridesetim i četrdesetim godinama dvadesetoga veka, nego se pokazao, pola veka kasnije, i kao anticipacija današnjeg mladog slikarstva-trasavangarde“.

Mića Popović, 1998.

 „ Sve slike prikazuje kao boks, borbu strasti i straha, sukob svetla i mraka, „sa verom u sunce“. Zbog toga je rečeno da su zlokobne, da razaraju, uništavaju, da niko pred njima ne može biti ravnodušan“.

„ Konjović prosuđuje sa su komarac ili ptica savršeniji od čoveka, da je svest tragičnost po sebi, da je život, kao i slika - Ikarov let. Mitom o Sizifu određuje svoje razumevanje života, radost doživljava kao privid i jedan glas, a patnju kao čitav orkestar. Ljubav je vrhunsko zadovoljstvo, a žena je odlučujuća za svakog čoveka, za umetnika naročito“.

Miro Vuksanović, 1991.

 „Uspeo je u čemu se pri „ilustraciji“ jednog kraja i njegove duše retko uspeva: da preskoči svaku literaturu, da ne daje Vojvodinu u scenama, nego u apstraktnoj realnosti, sa svetlim i mračnim silama u duhu zemlje i čoveka“.

Isidora Sekulić, 1940.