Ernest Bošnjak i Laza Kostić

Županijski park u Somboru. Krajem maja meseca 1909. godine, tačno u podne.

Ernest Bošnjak (snebivljivo): Dobar dan, dobar dan, gospodine Kostiću, szellemi arisztokracia, oprostite što Vam dosađujem...!!!

Laza Kostić (iznenađen, sa senkom zamišljenosti koja mu ne silazi s lica ): O, to ste Vi, mladi gospodine Bošnjak ! Jo napot, jo napot ... Da nije istog časa zazvonilo zvono sa Svetođurđevskog hrama, pomislio bih da sam u Novome Sadu, na putu ka "Lindi", na pivo pre ručka, jer me je tako svakad pozdravljao moj mađarski prijatelj iz novosadskog Magistrata, dr Aladar Bala, docnije i varoški veliki župan..., baš tako – szellemi arisztokracia ! Hvala Vam. Hvala Vam i za neočekivanu priliku što ću moći pozdraviti ovaj buket mladih lepotica koje, u drukčijem zanosu, omađijano plešu pred probuđenim okom vaše kamere, ne primećujući nikog, pa ni jednog starca u njegovu zanosu. Šta snimate ?

Ernest Bošnjak (ustreptalo): Terpsihore Birodalambam, U carstvu Terpsihore, igrani film. Na trpezi novih sladokusaca "pokretnih slika" repotraže će ubrzo imati bajat ukus. Opčinjenost pronalaskom "živih slika" neće moći još dugo da privlači publiku. Film mora postati umetnost ili ga uopšte neće biti !!!

Laza Kostić (radosno): U carstvu Terpsihore. Tragična muza grčke mitoligije, Zevsova i Mnemosinina kći,... Igračica koja je ljudsko, materinsko osećanje nadredila oholosti bogova. Kad su njene kćeri, sirene, izgubile pevačku utakmicu sa muzama, i za kaznu ostale bez krila, ona je odbila da se okiti tim krvavim trofejom pobede... I Vi ste, gospodine Bošnjak, vidim, kao i ja u mladosti, opčinjeni Heladom. Hm,Hm ( sa smeškom), samo pazite, REČ je u rukama veštala, pesnika, zahvalnija alatka od KAMERE u pravljenju estetske laži...

Ernest Bošnjak (nestrpljiv): Oprostite mi što Vam moram začas i nespretno oduzeti Vaš umni repir i što ču sam dovršiti Vašu misao jer me opseda sve ovo vreme. Umesto udarca – samoudarac.

Laza Kostić (dobroćudno): Samo izvolite!

Ernest Bošnjak (zadihano): Kako će ovaj prašnjav županijski park dočarati pozornicu daleke romantične Arkadije u kojoj teku bistri potoci, pevaju rajske ptice i ćurliču zadovoljni pastiri !!! I kako će ove mlade, dundaste devojke, čiji se korak još nespretno spotiče u kolu, nedeljom, na roglju Konjevačkog sokaka, svoje pokrete pretvoriti u gracioznu igru antičkih polubožanstava!!! Na sreću (ironično), kamera je gluva i nema i gledalac neće moći čuti sirenski zov njihova omamljujuća glasa ! To ste hteli reći ?

Laza Kostić (zadovoljno): Čestitam, dobro ste podigli moje misli. Ali, da Vas i utešim: pioniri umetnosti nikad nisu bili Sanče Panče već Don Kihoti. Umetnost prave smućeni hidalzi, a ne trezveni mazgari! I čuvajte se uka Svetine! Kad sam u decembru 1895. godine, posle venčanja, na drugom svadbenom putovanju, sa svojom ženom dospeo u Veneciju, grad se pretvorio u ogromnu pričaonicu o projekciji pariske braće u "Gran kafeu" . Nailazak voza u železničku stanicu izazvao je veću senzaciju nego zajedno: Mancinijevi verenici, Garibaldijevo delo ujedinjenja i ženidba carevića... reči Limijer, Francuska i Pariz nisu silazili sa usana Mlečića... Novo, svetsko, čudo se ubrzo raspršilo kad su putujući kinematografi, kao cirkusi, zavirili u svaki kutak zemlje, prodajući radost doživljaja uzima koji je prvi put u istoriji čovečanstva pokrenuo sliku za bednu, najbedniju, krajcaru.

Ernest Bošnjak (sa izmešanim osećanjem oduševljenja i rezignacije): Veličanstveno, kakav uzlet i kakav slom!

Laza Kostić (dublje zagledan u sebe): Od tog davnog boravka u Veneciji mene, međutim, opseda jedna druga slika, Longenina građevina na Velikom kanalu-crkva  Gospe od spasa, Santa Maria della Salute. U besanim noćima, dok traje agonija moje žene u susednoj sobi, bespomoćno lutam po morima beznađa i jedina kotva spasenja koju nailazim jeste sećanje na baroknu bogomolju, sazdanu na trupcima slovenskih gora za kojima sam žalio u jednoj mladićskoj pesmi. Na tu belu labudicu u sumpornim isparenjima one smrdljive baruštine... I uspomena na jednu devojku, koju su zavidljivi nebesnici pre vremena uzeli sebi, upravo u cvetu mladosti i devičanstva – moju kumicu, Lenku Dunđerski... Znate li koja je najveća i najstrašnija tema vaskolike književnosti od kada postoji ? ... Smrt mlade i lepe žene ! Čitajte Pua!

Ernest Bošnjak (ljubopitljivo): Dunđerski, srbobranskih Dunđerskih, u čijem je pozorištu u Novom Sadu neki Kovač, Budimpeštanac, nepunih godinu dana posle prve, pariske, priredio prvu novosadsku filmsku projekciju, kojoj tadašnje novine nisu znale ime. "Veštačka predstava", pisao je "Branik", dok je Miletićeva "Zastava" ćutala.

Laza Kostić: Da, da, slavni Dunđerski moji su kumovi. Lazar Dunđerski Lenkin otac i moj kum na venčanju, podigao je o svom trošku zgradu Srpskog narodnog pozorišta namesto stare izgorele. Pamtite li, možda, i dan kad su nadmeni građani Srpske Atine videli prvu filmsku predstavu ?

Ernest Bošnjak: Svakako, i ne bez zavisti i jeda : 26. oktobar ili 7. novembar 1986. po novom stilu.

Laza Kostić (zgranuto): Bože,kakva strašna podudarnost ! Dok su zvona Saborne crkve oglašavala njen godišnji parastos, svetina je hrlila u pozorište Dunđerskih da se pokloni novom božanstvu nadolazećeg veka – kinematografiju !

Radivoj Stokanov