PRIZORI IZ SOMBORSKOG ŽIVOTA

REPORTER: Ako je ovde  nekad bio bioskop "Arena" koji ste Vi izgradili, a poružiše ga i novim imenom "Zvezda", jasno Vam je, gospodine Bošnjak da  danas u njemu ni traga od stvarnosti vašeg doba, vere u najdragocenija čula čovekova -vid i sluh. U Vašoj "Areni" danas se prodaju tričarije. Sombor ima jedan jadni bioskop, što znači da o stvaranju filma u gradu  u kojem ste vi sanjarili o filmskoj industriji, nema ni govora.
ERNEST BOŠNJAK: Znam, slutio sam i onda da će sudbina filma u Somboru biti takva,  da  magični "fenomen svetlosti i senke" nikoga ozbiljno neće zanimati. I da će oni malobrojni opredeljeni  za svet filma otići u beli svet. Somborci, to  je znano, neumereno uživaju u  prošlosti. Ta njihova nostalgija, poetično i melanholično sećanje jeste neka vrsta njihovog unutrašnjeg sveta, sopstvenog filma. Za neke prošlost  je njihova sadašnjost. I uvek im  je sve bolje što je negda bilo! Bolećivo  se obraćaju prošlim, davnim časovima. I ne vole da im iko remeti takav poredak života. Eto, oni i mene danas ponekad pominju, a dok sam bio prisutan  bili su nepoverljivi prema onome što sam radio. S podozrenjem blagim, ignorancijom primetnom i zlobom  skrivenom iza blagog naklona pratili su  moj rad, svako moje preduzeće. Ukratko, da bi živeo, u Somboru ili bilo kojoj drugoj varoši, moraš prvo malo da umreš!

 REPORTER: Vi ste ljutiti na svoje sugrađane zbog takvog odnosa spram filmske umetnosti?
ERNEST BOŠNJAK: Ja sam znao vrednost svetlosti filmske vrpce i celog života sam tu svetlost sabirao u slike, stvarao novu vrednost, novo platno, novu realnost, a moji Somborci to, jednostavno, nisu osetili ili nisu hteli da se time opterećuju. I to ne mogu da im zamerim. Mi smo  živeli različite realnosti. Ja sam  slutio  ono što bi se moglo nazvati stvarnost stvarnijom  od stvarnosti...

REPORTER: Slutili ste virtuelnu realnost...
ERNEST BOŠNJAK: Može biti da se to  tako naziva... I kažem,   moji su  dragi  Somborci uživali u iluziji svakodnevice i sanjarili o tome. Ni  Pešta, ni Beč, ni Zagreb, toliko pantljike nisu projektovali svojoj publici. I Beograd i Novi Sad načuli su za Lifku, za Manakija, za Bošnjaka.

REPORTER: Da, Novi Sad Vas je konačno pozvao, a Sombor odbio. To je vreme kada je loša procena potamnila sliku filmskog grada Sombora.
ERNEST BOŠNJAK: Što je najgore, moji proceniteljji su trošili svoj vek i reči svog veka. A ja sam u isto vreme,  sabirajući reči u štamparske slogove, u moje žurnale, uočio kako je i u mom veku reči mnoštvo i tušta, i da one više nemaju snagu. Osetilo se kako reči ne motivišu i ne pokreću čoveka i da je nastupilo doba preobilja reči. Grafičkim znakom, pismom ne možeš više uverljivo opisati i dočarati ono što  doživljavaš. Zato sam se okrenuo filmu, jer filmska umetnost ne rasipa reči, njeni su znaci obuhvatniji.

REPORTER: I kako objašnjavate tu čudnu situaciju da nam je film i zanimanje za filmsku umetnost u Somboru skoro iščezlo, a da je pozorište opstalo?
ERNEST BOŠNJAK: Prve sam filmove davao u pozorišnoj zgradi. Jeste da su to , na prvi pogled, veoma srodne forme, ali  upravo ono što ih čini fenomenom ljudskog duha, istovremeno ih po formi čini značajno različitim.
Motrio sam  somborski svet širom otvorenih očiju i uočio: pozorišni gledalac mora da učestvuje, u spektaklu; i obavezan je  prema glumcu i njegovoj igri, a filmski gledalac drugačije skuplja čestice smisla i od njih gradi novu  samobitnu stvarnost. Virtuelnu stvarnost. Pozorišni gledalac i glumac dotiču se pogledom. Filmski gledalac i glumac razdvojeni su platnom. Tako su mnogi moji Somborci odabrali ropstvo konvencijama. I desilo se da pozorište  postano dominantno. I desilo se da BOER film svojim švenkom ostane zapis za sva vremena.

Milivoje Mlađenović