На постимпресионистичке и малограђанске ликовне предлоге, који су били у основи стварања слика малом четком за мале душе, Коњовић је реаговао шпахтлом и великом четком, моћним гестом и личном варијантом фовизма. И не сам да је његов ликовни поступак био револуционаран и, понављам, предводнички у оним тридесетим и четрдесетим годинама двадесетога века, него се показао, пола века касније, и као антиципација данашњег младог сликарства-трасавангарде“.

Мића Поповић, 1998.

 „ Све слике приказује као бокс, борбу страсти и страха, сукоб светла и мрака, „са вером у сунце“. Због тога је речено да су злокобне, да разарају, уништавају, да нико пред њима не може бити равнодушан“.

„ Коњовић просуђује са су комарац или птица савршенији од човека, да је свест трагичност по себи, да је живот, као и слика - Икаров лет. Митом о Сизифу одређује своје разумевање живота, радост доживљава као привид и један глас, а патњу као читав оркестар. Љубав је врхунско задовољство, а жена је одлучујућа за сваког човека, за уметника нарочито“.

Миро Вуксановић, 1991.

 „Успео је у чему се при „илустрацији“ једног краја и његове душе ретко успева: да прескочи сваку литературу, да не даје Војводину у сценама, него у апстрактној реалности, са светлим и мрачним силама у духу земље и човека“.

Исидора Секулић, 1940.