Ернест Бошњак и Лаза Костић

Жупанијски парк у Сомбору. Крајем маја месеца 1909. године, тачно у подне.

Ернест Бошњак (снебивљиво): Добар дан, добар дан, господине Костићу, сзеллеми арисзтокрациа, опростите што Вам досађујем...!!!

Лаза Костић (изненађен, са сенком замишљености која му не силази с лица): О, то сте Ви, млади господине Бошњак ! Јо напот, јо напот ... Да није истог часа зазвонило звоно са Светођурђевског храма, помислио бих да сам у Новоме Саду, на путу ка "Линди", на пиво пре ручка, јер ме је тако свакад поздрављао мој мађарски пријатељ из новосадског Магистрата, др Аладар Бала, доцније и варошки велики жупан..., баш тако – сзеллеми арисзтокрациа ! Хвала Вам. Хвала Вам и за неочекивану прилику што ћу моћи поздравити овај букет младих лепотица које, у друкчијем заносу, омађијано плешу пред пробуђеним оком ваше камере, не примећујући никог, па ни једног старца у његову заносу. Шта снимате?

Ернест Бошњак (устрептало): Терпсихоре Биродаламбам, У царству Терпсихоре, играни филм. На трпези нових сладокусаца "покретних слика" репотраже ће убрзо имати бајат укус. Опчињеност проналаском "живих слика" неће моћи још дуго да привлачи публику. Филм мора постати уметност или га уопште неће бити !!!

Лаза Костић (радосно): У царству Терпсихоре. Трагична муза грчке митолигије, Зевсова и Мнемосинина кћи,... Играчица која је људско, материнско осећање надредила охолости богова. Кад су њене кћери, сирене, изгубиле певачку утакмицу са музама, и за казну остале без крила, она је одбила да се окити тим крвавим трофејом победе... И Ви сте, господине Бошњак, видим, као и ја у младости, опчињени Хеладом. Хм,Хм ( са смешком), само пазите, РЕЧ је у рукама вештала, песника, захвалнија алатка од КАМЕРЕ у прављењу естетске лажи...

Ернест Бошњак (нестрпљив): Опростите ми што Вам морам зачас и неспретно одузети Ваш умни репир и што чу сам довршити Вашу мисао јер ме опседа све ово време. Уместо ударца – самоударац.

Лаза Костић (доброћудно): Само изволите!

Ернест Бошњак (задихано): Како ће овај прашњав жупанијски парк дочарати позорницу далеке романтичне Аркадије у којој теку бистри потоци, певају рајске птице и ћурличу задовољни пастири !!! И како ће ове младе, дундасте девојке, чији се корак још неспретно спотиче у колу, недељом, на рогљу Коњевачког сокака, своје покрете претворити у грациозну игру античких полубожанстава!!! На срећу (иронично), камера је глува и нема и гледалац неће моћи чути сиренски зов њихова омамљујућа гласа ! То сте хтели рећи ?

Лаза Костић (задовољно): Честитам, добро сте подигли моје мисли. Али, да Вас и утешим: пионири уметности никад нису били Санче Панче већ Дон Кихоти. Уметност праве смућени хидалзи, а не трезвени мазгари! И чувајте се ука Светине! Кад сам у децембру 1895. године, после венчања, на другом свадбеном путовању, са својом женом доспео у Венецију, град се претворио у огромну причаоницу о пројекцији париске браће у "Гран кафеу" . Наилазак воза у железничку станицу изазвао је већу сензацију него заједно: Манцинијеви вереници, Гарибалдијево дело уједињења и женидба царевића... речи Лимијер, Француска и Париз нису силазили са усана Млечића... Ново, светско, чудо се убрзо распршило кад су путујући кинематографи, као циркуси, завирили у сваки кутак земље, продајући радост доживљаја узима који је први пут у историји човечанства покренуо слику за бедну, најбеднију, крајцару.

Ернест Бошњак (са измешаним осећањем одушевљења и резигнације): Величанствено, какав узлет и какав слом!

Лаза Костић (дубље загледан у себе): Од тог давног боравка у Венецији мене, међутим, опседа једна друга слика, Лонгенина грађевина на Великом каналу-црква  Госпе од спаса, Санта Мариа делла Салуте. У бесаним ноћима, док траје агонија моје жене у суседној соби, беспомоћно лутам по морима безнађа и једина котва спасења коју наилазим јесте сећање на барокну богомољу, саздану на трупцима словенских гора за којима сам жалио у једној младићској песми. На ту белу лабудицу у сумпорним испарењима оне смрдљиве баруштине... И успомена на једну девојку, коју су завидљиви небесници пре времена узели себи, управо у цвету младости и девичанства – моју кумицу, Ленку Дунђерски... Знате ли која је највећа и најстрашнија тема васколике књижевности од када постоји ? ... Смрт младе и лепе жене ! Читајте Пуа!

Ернест Бошњак (љубопитљиво): Дунђерски, србобранских Дунђерских, у чијем је позоришту у Новом Саду неки Ковач, Будимпештанац, непуних годину дана после прве, париске, приредио прву новосадску филмску пројекцију, којој тадашње новине нису знале име. "Вештачка представа", писао је "Браник", док је Милетићева "Застава" ћутала.

Лаза Костић: Да, да, славни Дунђерски моји су кумови. Лазар Дунђерски Ленкин отац и мој кум на венчању, подигао је о свом трошку зграду Српског народног позоришта наместо старе изгореле. Памтите ли, можда, и дан кад су надмени грађани Српске Атине видели прву филмску представу ?

Ернест Бошњак: Свакако, и не без зависти и једа : 26. октобар или 7. новембар 1986. по новом стилу.

Лаза Костић (згрануто): Боже,каква страшна подударност ! Док су звона Саборне цркве оглашавала њен годишњи парастос, светина је хрлила у позориште Дунђерских да се поклони новом божанству надолазећег века – кинематографију !

Радивој Стоканов