ПРИЗОРИ ИЗ СОМБОРСКОГ ЖИВОТА

РЕПОРТЕР: Ако је овде  некад био биоскоп "Арена" који сте Ви изградили, а поружише га и новим именом "Звезда", јасно Вам је, господине Бошњак да  данас у њему ни трага од стварности вашег доба, вере у најдрагоценија чула човекова -вид и слух. У Вашој "Арени" данас се продају тричарије. Сомбор има један јадни биоскоп, што значи да о стварању филма у граду  у којем сте ви сањарили о филмској индустрији, нема ни говора.
ЕРНЕСТ БОШЊАК: Знам, слутио сам и онда да ће судбина филма у Сомбору бити таква,  да  магични "феномен светлости и сенке" никога озбиљно неће занимати. И да ће они малобројни опредељени  за свет филма отићи у бели свет. Сомборци, то  је знано, неумерено уживају у  прошлости. Та њихова носталгија, поетично и меланхолично сећање јесте нека врста њиховог унутрашњег света, сопственог филма. За неке прошлост  је њихова садашњост. И увек им  је све боље што је негда било! Болећиво  се обраћају прошлим, давним часовима. И не воле да им ико ремети такав поредак живота. Ето, они и мене данас понекад помињу, а док сам био присутан  били су неповерљиви према ономе што сам радио. С подозрењем благим, игноранцијом приметном и злобом  скривеном иза благог наклона пратили су  мој рад, свако моје предузеће. Укратко, да би живео, у Сомбору или било којој другој вароши, мораш прво мало да умреш!

РЕПОРТЕР: Ви сте љутити на своје суграђане због таквог односа спрам филмске уметности?
ЕРНЕСТ БОШЊАК: Ја сам знао вредност светлости филмске врпце и целог живота сам ту светлост сабирао у слике, стварао нову вредност, ново платно, нову реалност, а моји Сомборци то, једноставно, нису осетили или нису хтели да се тиме оптерећују. И то не могу да им замерим. Ми смо  живели различите реалности. Ја сам  слутио  оно што би се могло назвати стварност стварнијом  од стварности...

РЕПОРТЕР: Слутили сте виртуелну реалност...
ЕРНЕСТ БОШЊАК: Може бити да се то  тако назива... И кажем,   моји су  драги  Сомборци уживали у илузији свакодневице и сањарили о томе. Ни  Пешта, ни Беч, ни Загреб, толико пантљике нису пројектовали својој публици. И Београд и Нови Сад начули су за Лифку, за Манакија, за Бошњака.


РЕПОРТЕР: Да, Нови Сад Вас је коначно позвао, а Сомбор одбио. То је време када је лоша процена потамнила слику филмског града Сомбора.
ЕРНЕСТ БОШЊАК: Што је најгоре, моји проценитељји су трошили свој век и речи свог века. А ја сам у исто време,  сабирајући речи у штампарске слогове, у моје журнале, уочио како је и у мом веку речи мноштво и тушта, и да оне више немају снагу. Осетило се како речи не мотивишу и не покрећу човека и да је наступило доба преобиља речи. Графичким знаком, писмом не можеш више уверљиво описати и дочарати оно што  доживљаваш. Зато сам се окренуо филму, јер филмска уметност не расипа речи, њени су знаци обухватнији.

РЕПОРТЕР: И како објашњавате ту чудну ситуацију да нам је филм и занимање за филмску уметност у Сомбору скоро ишчезло, а да је позориште опстало?
ЕРНЕСТ БОШЊАК: Прве сам филмове давао у позоришној згради. Јесте да су то , на први поглед, веома сродне форме, али  управо оно што их чини феноменом људског духа, истовремено их по форми чини значајно различитим.
Мотрио сам  сомборски свет широм отворених очију и уочио: позоришни гледалац мора да учествује, у спектаклу; и обавезан је  према глумцу и његовој игри, а филмски гледалац другачије скупља честице смисла и од њих гради нову  самобитну стварност. Виртуелну стварност. Позоришни гледалац и глумац дотичу се погледом. Филмски гледалац и глумац раздвојени су платном. Тако су многи моји Сомборци одабрали ропство конвенцијама. И десило се да позориште  постано доминантно. И десило се да БОЕР филм својим швенком остане запис за сва времена.

Миливоје Млађеновић