Библиотекари Сомборске библиотеке за Светски дан књиге исписали су по
jедну строфу за заjедничку песму.
(По унапред изабраним
броjевима извлачени савиjени листићи поетске речи без одређене теме, спонтано
су уобличили jединствену целину кроз проjекцију посебности)
ЖИВИ СТИХОВИ ЗАПОСЛЕНИХ
У БИБЛИОТЕЦИ СОМБОРСКОJ
За Миленка
Попића
Волеле су ме све жене скупа
у Библиотеци сомборскоj
и ја нjих наравно
уз пет другова
живе им стихове носим у джепу
да ме чувају од заборава и урока
шта кажеш срце моjе паметно
само мало мира и тишине тражим
човек jе наjсрећниjи кад не
тражи и очекуjе много
живот у страху
потраћени jе поклон
гласам за храброст
да би живели са другима
морамо прво живети сами са
собом
трчим дању трчим ноћу
маjко моја куда ћу
сваки дан битисања испуњен
jе безброjним тренуцима
светлим сивим безбоjним
светлуцавим суморним безобличним
коjи се нижу и преплићу као
перле на нити без краја
чекајући да им се у
потпуности предамо доживимо и сачувамо
шта рећи а не утећи
и тако свако јутро устанем
срећна
и эахвална што ми jе Бог
подарио живота више
наш црни мио даса
библиотекар светског гласа
маратонац и поета
зна га сва планета
са гитаром увек јури
и смешка се свакоj цури
има сто заната
прави jе тата-мата
опрости Мићко осто си без
стиха
у замену пољубац ти дам
облаци небом се ваљају
jош jедан тмуран дан
појави се трачак светлости
што наду ми дâ да долазе
лепши дани
кад спустиш руку на то и зажмуриш
све величине овога света
не вреде као jедан добар пријатељ
четири грома у jедноj олуjи
стихове певати не знаjем
зато ти стилску паузу предаjем
будућност мога детета
у моjим jе рукама
кочничари уклоните се с пута
ја сам увек с моjим књиговодством
у кревету
у кухињи
у Максију
на улици
на свадби
утеху потражих у песми
к'о жедан што се нада води
у већ давно пресахлоj чесми
светом снова живи таj
ког само радост прати
кад бих само могла
дала бих ти сунце с неба
и све звезде да те греју
времена за поуке
нестају са смислом
эа чекање
обрни окрени
живот jе jедно велико ништа
нема више коња коjи јуре у галопу
људи само журе у трулу Европу
љубав jе покретач свега у
животу
да будемо срећни сви
помози нам Боже ти
ако можеш да прихватиш сву
суровост живота
и у њему ипак уживаш
нико ти ништа не може
сjесењено дете дрхтури у мени
Миленко никад погодио
не би шта све има у
самоме себи
волим дане што отпловише
к'о облаци тешки
Волеле су ме све жене скупа
у Библиотеци сомборскоj
и ја нjих наравно
нjих двадесет шест и другова
пет
сви они део су мога живота
љубави успеха и jош коjечега
